Bože, brate

Opis

1.

Pao sam nasred ulice sa trotineta i dok sam dolazio k sebi, spazio sam priliku nalik čoveku koja

mi se obratila: „E, tu sam te čekao, ah, ti kurčeviti ejdžeru!”

Iznapušavali smo se jako, a onda sam ukapirao s kim imam posla. Sa Bogom lično, koji mi je baš

tu na mestu nezgode izneo ponudu koju nisam mogao da odbijem.

Dakle…

Planeti Zemlji je preostalo još 96 sati do uništenja, a on je mene odabrao da budem jedini

preživeli i okupim ekipu koja će biti spasena. Brod kojim ćemo otploviti daleko od velikog

praska čekao nas je ukotvljen blizu aerodroma u Surčinu, na placu narodne pevačice, žene nekog

krimosa, ne znam joj ime. Znam o njoj samo da je moj prodavac krompira sa pijace rekao

 

jednom da je „za život niska, a za cirkus visoka“. Uslov je bio da svako od pozvanih zna razlog

svog dolaska u Beograd, a ako bi neko imao dilemu, na meni je bilo da mu je razrešim. Imam

pravo na samo jedan poziv, ako nekog ne bih dobio iz prve, terao bih dalje po spisku.

„KOM SPISKU?”, uspaničio sam se.

Spisku od devedeset i devet ljudi po mom izboru koji bi se nastanili na planeti Kajdžagugu. U

suprotnom, moj život će biti jedna velika patnja.

„Gde će oni da kuntaju u Beogradu do polaska?”

Dobio sam odgovor da ne brinem tuđe brige.

 

2.

U obzir da se nađu na spisku dolaze samo prepoznatljivi likovi, na koje se ja u potaji ložim.

Dakle: muzičari, glumci, pisci i ostali bitnici koji su mi ulivali nadu da nisam dosadan. Odlučio

sam se da idem na totalno džukačku varijantu. Bog je mene izabrao, ne zato što sam lep, nego

verovatno zato što sam džibiribi. Punoglavac konzumentsko-komercijalne svesti. Slušao sam

Ramonse i Jasnu Zlokić, ložio se na Ratnike podzemlja, veliki sam fan Lempicke, ali ni Meho

Puzić mi nije bio stran kada bih se upio u nekoj kafančugi, a i pao sam sa električnog trotineta,

koji je bio sinonim za sveže ošišanog, izbrijanog iznad ušiju, natopljenog pomadom gej

pederčine sa hipsterskom bradom. Po meni, trotinet je za degenerike. Gadio sam ga se, ali nisam

mu odoleo. Zato sam i pao, ispred Boga, na pravdi boga!

Braćo i sestre, za 96 sati prestajemo da budemo Zemljani, postajemo Kajdžaguguanci. Pravi se

novi vrli svet. Izgleda da Ukrajina ulazi u NATO, Hamas i Izrael su zavađena dva oka u glavi,

bliži se povratak narandžastog čoveka na predsedničko mesto u USA, Afrika postaje kontinent

žutih, Evropa tamnoputih. Treba pod hitno da se čistimo sa trećeg kamena od Sunca. Na planeti

Kajdžagugu, u galaksiji Paranormala, čeka nas 99 osoba suprotnog pola od ljudi sa spiska. Ako

bude pedeset i sedam frajera, toliko će biti riba. Ako bude pedeset i sedam riba, toliko će biti

frajera. Rasplodni, zdravi, savršeni. Svi oni imaju po trideset i tri godine. Svi mi koji do nje

stignemo, bićemo resetovani na trideset i tri godine. Kajdžagugu će biti planeta

tridesetrogodišnjaka! Rađaće se deca. Nemam prostora za grešku. Nemam prava da izaberem

mrtve. Ono kao Elvisa, Morisona, Dženis… A i ne znam kako bih ih dozvao?! Jedino da odem

kod nekog egzorciste. Ma, okej, baš me i briga.

„Jel’ tako, Gospode, moj brate?“

„Tako je, Dušane.“

Pet minuta sam razmišljao i shvatio da Moniku Beluči moram da povedem. Šta da joj kažem da

je namamim? „Ciao bella…“, samo to i pašće na kolena.

 

Nema šanse da Deboru Hari ostavim. Blondika je stalno „uključena“. Visi na telefonu. Ona mi je

druga pala na pamet. Već imam dvoje. Leni Kravic je svakako treći na mom spisku. Monika,

Debora, Leni i ja, kakav bi to pakleni izlazak u grad bio. Što bi rekli vlastoručni onanisti na

društvenim mrežama, zamislite jačinu ovog izlaska.

Znam koga neću da povedem, a svi bi ga vodili. Kita Ričardsa. Ali zato vodim Ringa, Eltona

svakako. Bez Stiva Džonsa ne mrdam. Šest. Dosta za sada. Moram da razmislim o budućnosti.

Čekaj, brate, ne zaleći se, Elton je derpe. Ok, podnošljivo je da bude jedan gej. Jel’ može na

Kajdžaguguu neki homić da sačeka Eltona?

„Eltona?“

„Da, on je dečko do jaja, bitan je za all-party time, voli fudbal…“

„Kakav je sa ribama, mislim frajerima?“, upita Gospod Bog.

„Probirljiv je. Brz. Izgasiran, što bi mladi rekli. Smirio se sada pod stare dane, ali kada bude opet

imao trideset i tri, najebaćemo. Napraviće problem ako ga samo jedan mužoložnik sačeka.“

Bog je uzdigao levi guz i prdnuo gromoglasno. Kao stoka.

„Kako to stoka prdi?“, upitao je Mali Princ. To dete stalno postavlja glupa pitanja.

„Rešeno… nema pedera“, reče Bog.

Dakle, Raketmene, jebiga. Ovde ti je kraj. Pevaj „Kendl in d vind” i ajd lagano do smrti. Dakle,

nije šest nego pet. Okej. Koga od naših da povedem? Svi muzičari koje poznajem su drkadžije.

Caneta da vodim, pa da mi propoveda!? Ne u ovom izvlačenju. Gile je Buda, on će prihvatiti

prasak. Ko voli život više od onoga ko ga gasi svakodnevno? Mrzim narodnjake, ali greota je

baciti Acu Lukasa. Okej, on je prva rezerva.

Još 94 mesta na spisku.

Fli i Entoni iz Pepersa svakako idu. Mada otkad su se poskidali sa droga, neviđeno su dosadni.

Neka ih, zaslužuju drugu šansu. Zvaću Entonija, on će povući za sobom Flija. Kad sam već na tu

stranu sveta zašao, nahvataću i Stivena Adlera. On je takav ljudski kapitalac! Čovek koji je

izbačen iz Guns N’ Roses zbog alkoholizma i problema sa drogom zaslužuje da bude apsolutni

početnik. Vodim i koleginicu Viržini Depant. Ona je živi dokaz da je raspad mladosti univerzitet

života. Begbedea svakako. Karla Uvea Knausgora ću sa zadovoljstvom ostaviti, kao i Uelbeka,

on se ionako plaši letenja. Nadam se samo da će patiti kada sazna da nije izabran, ali jebiga,

batice, ne valja ti Er Srbija.

„Bože!?“

„Molim?“

 

„Da li te davim?“

„Jebo si mi kevu!“

„Imam problem, više je onih koje bih ostavio nego onih koje bih spasio.“

„Krindž! Ne moraš da me cimaš, čitam ti ja misli.“

„Da, ali me ne razumeš…“

„Ma, samo neka ti teku misli. Tu sam ja. Ja sam tvoj Bog i drugog Boga nemaš.“

„Dobro“, udidio sam se.