Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj

Opis

Pesme Siniše Stojanovića jesu poezija koja traži počinak – u oba značenja ove reči.
Poezija smelog otkrivanja i pronalaženja neočiglednosti – kako kroz elegično osvrtanje na, reklo bi se, rđavo konzerviranu prošlost, tako i pomoću neanestezirane zagledanosti u potpuno propuštenu sadašnjost sa svim njenim simptomima histerične potrebe za ekspresijom.
Poetika elastičnog, žilavog zamajca u odbrani subverzivne unutrašnje nostalgije, prezrenog častoljublja, neslave, zaborava, moći života bez pisanja.
Pesme kao neobična vežba osećaja čiji umetnuti autocitati, proširuju individualističke refleksije i uvode potrebu za „daj još“, u pokušaju da se svet ne raspadnena zasebne delove.
Milica Markić

Ovu poemu nije ni moguće pročitati drugačije, osim u dubokom i dugom dahu. Zato bi bilo pravedno i tretirati je kao mernu jedinicu za sve ono što se iz ogoljenog srca može smestiti u jedan dah. Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj, a mene je pogodilo u centar.
Aleksandar Marković

Nismo sigurni da je izabrao najbolju obalu. Ali smo sigurni da će obala uz koju se priveže biti na dobitku.
Rade Tanasijević

Odlomak:

 

Nisam više pesnik
Iako me po pesmama
Poznajete;
Nisam ni pisac, iako
Mnogi suprotno tvrde

Istina o meni nije vlastita;
Krije se u drugima:
Srećom niste odvažni
U branjenju
Tim povodom

Pritajen i dalje ćutim:
Tišina se oduvek činila
Najboljim delom muzike

Sasvim izvesno, glas traje izvan
Vlastitosti, vremena;
Nisam više pesnik, ali:
Ostao sam u velikoj manjini
Pitanjem
Koje postavljam samome sebi

Što nisam pesnik, tako je nevažno
Da i mene zabrinjava
Te se pitam: koliko je dovoljno
Ne biti pesnikom

Da tišina nikoga ne okrzne
Da ta tišina može trajati zauvek

*
Pisaću pesme, jednom
Ponovo

Iako ne moram to da radim, više
Mogao bih da poželim, jednom
Slobodno da pišem;
Dok nekada sam govorio:
Moja je dužnost!

Ali ne moram, zaista
Pa mi se čini da ipak
Hoću;
A mogao bih i da neću;
Uostalom: videću

Iako mi se pesme ne pišu;
I nisam u njima bog zna šta
Pametno
Izricao
Dok sam pisao dužnički;
Uvideo sam:
Današnjem sebi se nisam
Obraćao

Marljivo i svakodnevno, pisao sam
Silom;
Tako sam
O tome nesrećno mislio
Pa šta bude

Sada, makar znam:
Hoću da ne moram
I, eto: ne moram više
Ali, pisaću pesme
Jednom

Jednom
Kada za to dođe vreme
Ne pitaj me ništa
Ni šta ni kada;
Možda i nikada
Što bi bilo odlično

Ali, po svemu sudeći:
Pisaću jednom
Pa još jednom
I još jednom
I možda nikada više;
Što bi bilo najbolje

Tako ću napokon moći
Da neću i ne moram
A da pišem pesme
Istovremeno
 
*
O idealnom svetu može misliti
Samo
Samome sebi nepoznat čovek

Zato nikada nisam pisao
O idealnom svetu
Već o najgorem
I tako sebe upozoravao

Tužan beskrajno
Povodom odsustva
Boljih svetova, vođen
Nagonom ka boljitku
Koji se razvio, posledično:
Borenjem predaka
Pri odupiranju
Najgorem svetu

Zato
U sebi, nosim takav nagon
Kao i ti

Mislima ka idealnom svetu
Mogu voditi nagoni samo
Samome sebi nepoznatog čoveka

Onda taj takav čovek:
Osim nagona, ničeg drugog nema;
Onda, takav čovek, samo za taj nagon živi

Uostalom, baš to i takav čovek
Ovaj svet čini najgorim
Od svih svetova