Ljubav kao uslov

Opis

Zamišljena kao zaveštanje miluncima, ova stihovana knjiga o saznanju slatko-gorkog trajanja, o uzletima i zanosima, klonućima i patnji: o onim odlukama i vrednostimapo kojima se život suštinski prepoznaje, objašnjava i pamti, nastoji da bude iskustveni zbir, otvorena pouka I ispovest o umeću življenja. O čežnji I žudnji, sećanju I nadi. O ljubavi, kao najvišoj vrednosti i tajni.

U njenim slikama i porukama čitalac može da zapazi snažan poriv za obraćanjem, za komunikacijom. Želju za slušaocem koji razume i prihvata jednostavan govor o vrtešci vremena koji ona nudi, a u čijoj jednostavnosti ima intimističke topline praštanja i vitalističkog optimizma, koliko I setne zapitanosti i ponorne slutnje pred zatamnjenim nebom savremenosti.

Upućeni najpre bližnjima, ovi se stihovni zapisi oslanjaju na večnu radoznalost duha i potrebu osetljive duše za zajedništvom, razumevanjem i prisnošću. Za onim humanim vrednostima koje, bez obzira na izazove, ne prestaju već se kroz dodir i razumevanje snaže i uvećavaju. Zbog toga nastaje ova knjiga: da podseti, opomene, ukaže. Da uputi i podrži. Da nešto ljudski jednostavno i važno prenese, saopšti. Da pozlati i proslavi istinu sveta, čudo života.

Mileta Aćimović Ivkov

 

HOD

Nesiguran i uplašen
Sitnim batom zemljom hodiš
Zbunjen, skvrčen i nebitan
Bez hrabrosti kad se rodiš

Tada želiš samo jedno
Da ti srce bude šire
Da ti duša jača bude
Pa da kreneš s glavom gore
Pa šta bude, pa šta bude

S verom, s nadom, gledaš dalje
Kreneš, padneš, sklizneš dole
Ništa strašno, tešiš sebe
Da je moglo biti gore

Tek svanuće novo jutro
I pogled ti skrećeš k sebi
Da se rodiš i postojiš
Desilo se ipak tebi

I trudiš se da za ljubav
U grudima ima mesta
Jer vera je ljudsko čudo
Jad i bol u tebi presta

Osećanje samo jedno
Potiskuje moć osame
Voli moćno, voli čedno
Jedino je što ostaje

I podeli radost datu
Da živote stvoriš nove
I da skupa s blagom svojim
Daš budućnost koja zove.

 

DŽABA PRIČA

Neću ništa da ti kažem,
Ne zato što znaš, već što ni tad nećeš znati,
I neću ništa da ti dam
Ne zato što imaš, već što ti ne vredi dati.
I onda šta?
Da, negativna sam
Zbog ne, neću i nisam.
I kontrom krećem
Da vidim da l’ vredi.
A ako neć tako,
Tu su i trice i kučine, razne paučine,
Niti i konci,
Šerpe i lonci, da mi kažu
Ono što već znam,
Da ja ne znam šta je teže
Biti s tobom ili biti sam!

 

LINIJA SVETLOSTI

Lep je dan, obećavajući svanuo
Ne sme da nestane
Kradem mu mrvice,

Ne dam mu da ode.

Pohraniću u sebi razočarenje
Tek mi je malo licnulo srce
Ignorisaću ga, kao da nije
I nije, moj dan je još u meni

Vedar, samo za mene rođen
Neću da vidim ono što hoće da mi ga odnese
Tu ljigavu, gutajuću tminu
Taj mameći očaj ne priznajem.

Moj dan je samo u meni
Za kraj ima vremena, daleko je daleko.

 

IDENTITET

Svi imamo kuću neku,
Kô bajagi iste sate,
Samo dani što su prošli
Ni na sekund da se vrate.

Ni osmeh ti nije isti,
Čas je tih i milozvučan
Čas se samo setno smešiš,
A ni tada nisi srećan,
Osećaš da negde grešiš.

Grešiš ako snova nemaš
Koji bi ti krila dali,
Da veruješ u trenutke,
Ceo svet bi bio mali.

Veliki je Bog u tebi,
Vodi te na razna mesta.
Dok putuješ ti otkrivaš,
Pa se opet vratiš sebi.

Jer ta kuća smo mi sami,
Taj hram sveti, mali grad,
Vedar osmeh je tvoj čuvar,
Unutrašnjeg mira sklad.

Kad zavoliš sebe samog,
Ti zavoliš i svet ceo,
Tužan i sam više nisi
Već celine celi deo.